Đavo je u detaljima!

Da li vam je poznata ova fraza?

U svetu tradicionalnog razvoja proizvoda, ona ne može biti tačnija. Jedna od glavnih prepreka sa kojima se kompanije suočavaju, posebno one ukorenjene u tradicionalnim metodama, jeste način na koji upravljaju zahtevima.

U tradicionalnom razvoju proizvoda, zahtevi se često posmatraju kao nepromenljive, detaljno definisane specifikacije — zapisane i „zacementirane“. Ovaj rigidni pristup, iako na prvi pogled deluje logično, donosi brojne izazove. Project Management pažljivo kreira planove na osnovu tih zahteva, ostavljajući development timovima težak zadatak da isporuče proizvod unutar strogo definisanih okvira. Problem? Ti planovi su često napravljeni na osnovu površnog razumevanja samog proizvoda — što je recept za neuspeh.

A šta se dešava kada, sasvim očekivano, dođe do zahteva za promenom tokom projekta?

U tom trenutku ulazimo u ozloglašenu proceduru change control-a. Ovaj birokratski lavirint često ostavlja development timove frustriranijima nego motivisanima — što je u potpunoj suprotnosti sa kompanijskim sloganima poput „Delight the customer“.

Dve strane iste priče

Kada govorimo o korisnicima, oni su najčešće uključeni u dva ključna trenutka: na početku projekta i na njegovom napetom završetku — tokom user acceptance testing (UAT) faze.

Nažalost, upravo tada nastupa surova realnost. Korisnici često shvate da proizvod ne ispunjava njihova očekivanja, ali tada više nema ni vremena ni budžeta da se situacija ispravi. Počinje igra prebacivanja krivice:
„Da ste bolje razumeli moje zahteve, ne bismo bili u ovoj situaciji.“

Ali budimo iskreni — većina korisnika zapravo ne zna tačno šta želi dok to ne vidi u praksi. I evo još jedne zanimljive činjenice: istraživanja pokazuju da čak 65% funkcionalnosti proizvoda korisnici nikada ne koriste.

Sa druge strane, ni developeri nisu bez zamerki. Njihova verzija priče glasi:
„Zahtevi se stalno menjaju, napisani su kao hijeroglifi i vode do konstantnih nesporazuma.“

Rezultat? Zapletena mreža loše komunikacije, dodatno komplikovana dinamikom i nepredvidivošću razvoja softvera.

Kuda dalje?

Kako da „ukrotimo“ zahteve?

ve počinje kreiranjem product backlog-a — liste svega što je potrebno za razvoj proizvoda. Tu se nalaze funkcionalni zahtevi, nefunkcionalni zahtevi, unapređenja i ostale stavke.

Ali evo ključne razlike:
nije potrebno da od samog početka ulazimo u sitne detalje.

Umesto toga, vršimo jasnu prioritizaciju. Zahtevi visokog prioriteta razrađuju se kroz detaljne User Stories, dok zahtevi nižeg prioriteta ostaju u formi Epic-a.

Kako razvoj napreduje, User Stories se dodatno razjašnjavaju kroz kontinuirane razgovore između product owner-a i development tima. Svaka priča mora donositi konkretnu poslovnu vrednost — u suprotnom, zašto bi uopšte postojala?

Scrum framework i fleksibilnost

Scrum framework posmatra product backlog kao strateški alat — polugu, zaštitni sloj i prostor za fleksibilnost.

On omogućava prilagođavanje u izazovnim situacijama. Ako kasnimo? Možemo smanjiti obim uklanjanjem manje važnih User Stories. Ako se tokom razvoja pojavi nova, vredna ideja? Možemo je bez problema dodati u backlog i prilagoditi prioritete poslovnim ciljevima.

Agile zahtevi i User Stories predstavljaju spas u složenom svetu razvoja proizvoda.

Ako vam ovaj pristup ima smisla i prepoznajete potencijal da unapredi vaše poslovno okruženje, razmislite o edukaciji iz oblasti Agile zahteva i User Stories.

U svetu gde se zahtevi stalno menjaju, prava vrednost leži u kvalitetnoj komunikaciji i fleksibilnosti.