Jednog jutra, tim se ulogovao na svoj Daily Standup – samo da bi zatekao CEO-a koji već čeka, prekriženih ruku, kamere uključene i spreman da „samo sluša.“

Zašto je bilo čudno:

• Tim je odjednom prešao iz otvorenog i pričljivog u robotski i napet.
• Svi su počeli da izveštavaju njega, a ne jedni druge.
• Jedan programer se zapravo ispravio – bukvalno, fizički.

Šta je coach uradio:

Nakon poziva, zakazan je kratak 1-na-1 razgovor s CEO-om:
„Cenim vašu radoznalost – ali ovi sastanci su tu da tim uskladi rad, a ne da nastupa. Želite pravi uvid? Hajde da umesto toga zakazmemo sesije za povratne informacije.„

Treba odati priznanje CEO-u – razumeo je i povukao se. Tim se opustio.
Sledeći Daily? Kao i obično – šale i sve ostalo.

Tokom Sprint Planninga, Product Owner je pogledao tablu i rekao: „Sve ove User Storije su veoma važne. Dakle, sve bi trebalo da budu Sprint Goal.„

Zašto je bilo čudno:

• Sprint Goal je jedan jasan fokus – a ne lista za kupovinu.
• Tim je zurio u planinu posla koja nije mogla da stane u jedan Sprint.
• Programeri su tiho pregovarali koje stavke da „slučajno“ preskoče.

Šta je coach uradio:

„Šta ako, umesto svega, fokus stavimo na ono što prvo donosi najveću vrednost?“

PO je pristao da smanji obim. Zajedno su definisali pravi MVP – i izbegli haos.

Zakazana Retro sesija postala je emotivna. Umesto da se fokusiraju na timski rad ili proces, članovi tima su se otvorili o sagorevanju, porodičnom stresu i ličnim problemima.

Zašto je bilo čudno:

• Retro sesije su namenjene fokusiranju na način rada tima – a ne na životne izazove.
• Granica između profesionalnog i ličnog bila je potpuno zamagljena.
• Ali emotivna težina u prostoriji bila je neporeciva.

Šta je coach uradio:

Retro sesija je pauzirana:
„Hej, tim, treba da razgovaramo o tome kako radimo – ali jasno je da se dešava i nešto više. Hajde da stvorimo i prostor za razgovor o tome.“

Van redovnih ceremonija uveden je check-in za blagostanje. Dao je timu prostor da se podeli – i pomogao im da ponovo usmere fokus kada je to bilo potrebno.

Usred Sprinta, dvojica programera bila su zaključana u žestokoj raspravi oko najsitnijeg detalja funkcionalnosti. Zamislite: rivalstvo braće i sestara, ali u kodu.

Zašto je bilo čudno:

• Agile napreduje zahvaljujući saradnji – a ne konfliktu.
• Ovo nije bila tehnička debata. Bila je vođena egom.
• Napredak je stao dok je napetost rasla.

Šta je coach uradio:

Uključivši se, coach je upitao: „Šta je ovde najvažniji cilj – pobediti u raspravi ili isporučiti vrednost korisniku?“

Nakon kratke pauze, oba programera su se složila da nastave kao tim.

Tim je došao na koučing i ponosno rekao: „Mi smo Agile, pa ne pišemo dokumentaciju!„

Zašto je bilo čudno:

• Agile ceni funkcionalan softver više od sveobuhvatne dokumentacije – ali ne i bez nje.
• Ključne odluke nisu bile dokumentovane.
• Čak ni programeri nisu bili sigurni oko zahteva.

Šta je coach uradio:

Razgovorom je preoblikovan način razmišljanja: „Agile nije protiv dokumentacije. On je za vrednu dokumentaciju. Hajde da dokumentujemo ono što nam pomaže da isporučimo.“

Tim je uveo laganu, praktičnu dokumentaciju – i odjednom se jasnoća vratila.